Sadržaj

Mit o Narcisu

Uvod

Narcis (grč. Νάρκισσος, Nárkissos; lat. Narcissus) u grčkoj mitologiji bio je izuzetno lep mladić, poznat po mitu u kojem se, začaran sopstvenim odrazom, zaljubljuje u sebe i umire od neuzvraćene ljubavi. Njegovo ime sa tradicionalno povezuje sa grčkom rečju narkē (νάρκη), što znači „ukočenost“ ili „omamljenost“, aludirajući na stanje zanesenosti i obamrlosti koje ga je zadesilo dok je promatrao svoj lik u vodi.1

Najpoznatija verzija mita o Narcisu potiče iz Ovidijevih Metamorfoza2, gde se opisuje kako je sin rečnog boga Kefisa (Cephissus) i nimfe Liriope proklet da se zaljubi u sopstveni odraz, što vodi njegovoj smrti i preobražaju u cvet. Prema Pauzaniju3, mit ima stariju beotsku verziju, u kojoj Narcis tuguje za preminulom sestrom bliznakinjom, dok Konon4 donosi pripovest o prokletstvu koje mu je uputio odbijeni zaljubljenik Ameinias.

Mit o Narcisu zauzima značajno mesto u grčkom i rimskom mitološkom nasleđu, jer spaja motive lepote, refleksije i samoprepoznavanja. Njegova tragična sudbina, u kojoj se ljubav pretvara u samouništenje, odražava temeljni mitološki problem – granicu između slike i stvarnosti, privida i istine.5

U antičkoj književnosti i umetnosti, Narcis je postao simbol samoljublja, mladosti i prolazne lepote6, dok je u modernoj misli njegovo ime postalo sinonim za psihološki fenomen narcizma, koji je prvi sistematski definisao Sigmund Frojd u eseju Uvod u narcizam (1914)7. Kasnije su se ovom mitu vraćali filozofi i psihoanalitičari poput Žaka Lakana, koji je Narcisa povezao s formiranjem ega i slikom u ogledalu (Le stade du miroir, 1949).8

Zbog svoje višeslojne simbolike – od estetske do etičke i psihološke – mit o Narcisu se smatra jednim od ključnih narativa zapadne misli o identitetu, samospoznaji i prirodi želje.9

Genealogija

Prema većini antičkih izvora, Narcis (Νάρκισσος) je bio sin rečnog boga Kefisa (Κηφισός, Cephissus) i nimfe Liriope (Λιριόπη). Ovu genealogiju najjasnije donosi Ovidije u Metamorfozama (III, 339–510)10, gde opisuje kako je Liriope, zavedena od boga reke, rodila izuzetno lepog sina. Na pitanje o njegovoj sudbini, proročanstvo proroka Tiresije glasi da će Narcis „živeti dugo — ako sebe ne spozna“ (si se non noverit)11. Ova zagonetna izreka najavljuje njegov tragični kraj i ujedno postavlja mit u okvir moralne pouke o granicama samospoznaje.

Pauzanije u Opisima Grčke (IX, 31, 7–8)12 beleži drugačiju, beotsku verziju mita, koju smatra starijom od Ovidijeve. U toj tradiciji Narcis nije bio zaljubljen u sebe, već u svoju sestru bliznakinju, čija smrt ga baca u očaj. Kada je kasnije ugledao svoj odraz u vodi, verovao je da ponovo vidi svoju sestru i od tuge umire. Pausanija izričito napominje da su kasniji pesnici, naročito rimskog doba, mit preoblikovali i dodali motiv samoljublja, koji u izvornoj beotskoj tradiciji nije postojao.

Treću varijantu donosi Konon u Diegeseis (24)13, gde Narcis potiče iz Tespije (Thespiae) i biva kažnjen zbog svoje oholosti. U toj verziji odbija ljubav mladog Ameinijasa, koji se ubija pred njegovim vratima i proklinje ga da i sam oseti bol neuzvraćene ljubavi. Ova priča je etički obojena i srodna mnogim helenskim narativima o hybris i nemesis, naglašavajući kaznu za prezir prema drugima.

Što se tiče porekla samog mita, najraniji poznati zapisi o Narcisu potiču iz helenističkog perioda, mada se pretpostavlja da su priče o njemu bile deo lokalne usmene tradicije u Beotiji znatno ranije14. O Narcisu se ne govori ni u Homeru ni u Hesiodu, što ukazuje da mit verovatno nije pripadao najstarijem sloju grčke mitologije. Pausanija (IX, 31, 7) sam naglašava njegovu lokalnu beotsku prirodu, vezanu uz izvore i reke u okolini Tespije i Tanagre, gde su kultovi vodenih božanstava i nimfi bili naročito snažni15.

Savremeni istraživači poput Karla Kerenyija i Waltera Burkerta smatraju da mit o Narcisu verovatno ima ritualno i simboličko poreklo, povezano s kultom voda, čistote i smrti, gde je lik Narcisa mogao predstavljati mladića koji umire — obrazac prisutan i u drugim helenskim mitovima poput onih o Hjakintu i Adonisu16. Ovidijevo pesničko preoblikovanje je kanonizovalo rimsku verziju mita i postalo temelj za kasniju psihološku i estetsku interpretaciju Narcisa u evropskoj tradiciji17.

Narativ i varijacije mita

Funkcija i struktura mita o Narcisu

Interpretacije

Kulturni uticaj

  1. Chantraine, P. (1968). Dictionnaire étymologique de la langue grecque. Paris: Klincksieck.[↩]
  2. Ovidius, Metamorphoses III, 339–510[↩]
  3. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  4. Conon, Diegeseis 24[↩]
  5. Segal, C. (1999). Ovid’s Metamorphoses: Narcissus and Pygmalion. Princeton University Press.[↩]
  6. Grimal, P. (1986). Dictionnaire de la mythologie grecque et romaine. Paris: Presses Universitaires de France.[↩]
  7. Freud, S. (1914). Zur Einführung des Narzißmus. In Gesammelte Werke, Band X.[↩]
  8. Lacan, J. (1949). Le stade du miroir comme formateur de la fonction du Je. Revue Française de Psychanalyse, 13(4).[↩]
  9. Hard, R. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.[↩]
  10. Ovidius, Metamorphoses III, 339–510[↩]
  11. Ovidius, Metamorphoses III, 348–350[↩]
  12. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  13. Conon, Diegeseis 24[↩]
  14. Hard, R. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.[↩]
  15. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  16. Kerenyi, C. (1951). The Gods of the Greeks. London: Thames & Hudson.; Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Harvard University Press.[↩]
  17. Grimal, P. (1986). Dictionnaire de la mythologie grecque et romaine. Paris: Presses Universitaires de France.[↩]